Fizzit v2

Switch to desktop Register Login

Kod Sai-babe Mande

Paranoja

paranoja

Bilo je to negdje početkom ovog milenijuma. Noć je bila vruća i izrazito sparna što nikako nije pogodovalo mojoj inače uobičajenoj borbi s nedostatkom sna. Znala sam da bih trebala zaspati ali nikako nisam uspjevala. Pogledala sam na digitalni sat na noćnom ormariću pored kreveta. 3:30. 

- Hej... spavaš? - obratila sam se svojoj snažnijoj polovici koja je hrkala pored mene. 
Nije bilo odgovora. 
- Spavaš? - ponovila sam pitanje, ovaj put nešto glasnije. 
- Mrmlj... hrrrrrrrrrrrrrrrk... glja.. 
- Šta spavaš??? - snažno sam ga prodrmala po desnom ramenu. 
Bez odgovora.
- SPAVAŠ??? - sada sam mu viknula u uho i još jednom ga prodrmala. 
- Aaaaa... šta jeeee... - rukama je trljao oči dok sam ja palila svjetlo na zidu iznad noćnog ormarića.
- Jao, mico, super da ne spavaš. Ne mogu ni ja - nasmiješila sam mu se. 

- Koji vrag je? - upitao me je.
- Ne znam... ne mogu spavati - odgovorila sam slegnuvši ramenima.
- A inače si dobro? 
- Paaaa... ne znam... valjda. Nisam nešto od volje u posljednje vrijeme... - uzela sam časopis koji se nekako našao na podu pored kreveta - Nego, čuj, možemo li promijeniti ove lampe za neke jače? Ne vidim dobro čitati s ovima...
-  Pa promijenio sam ih neki dan, zar si zaboravila? Još sam te pitao odgovara li ti dizajn... 
- A jesi? Ne sjećam se...
- Isuse, KAKO se ne sjećaš??? 
- Ne znam... valjda sam smetnula... 
- ISUSE, MOŽDA JE KRAVLJE LUDILO!!! - naglo se uspravio u krevetu. - Ajme, Gospe moja... 
- A? 
- Creutzfled-Jacobova bolest. Kravlje.Ludilo. - okrenuo je očima što je trebalo značiti 'glupačo, kako si neupućena.' 
- Šta s tim, bokte?
- Možda je imaš. 
- Daj ne seri.
- Ne serem. Gle, imaš simptome... - zgrabio me je svojim rukama za oba ramena i pogledao me pravo u oči, zabrinuto. - Mišu... čitao sam u Jutarnjem, vele da su prvi simptomi depresija... ti si loše volje, je l' tako? Je l' tako...
- Pa... slegnula sam ramenima.
- Evo VIDIŠ! I zaboravljaš stvari, i veliš da ne vidiš dobro čitati... To su ti sve simptomi kravljeg ludila! 
- AJME!!!! Mico, strah me je... 
- Gle, sutra ujutro zovi da ne ideš na posao. Idemo doktoru... 
- Ajme, Isusa ti, šta ću do jutra??? - pomisao na paklene sate neizvjesnosti koji me čekaju me izluđivala. 
- Dobro, ajde, možda i nije ništa - pokušavao me je umiriti. - Ali s takvim simptomima ja ne bih riskirao...
- Pa šta ćemo sad? - zabrinuto sam upitala. 
- Čuj... ajmo, mala. Ustani, oblači trenirku i tenisice. Brzo! 
- A?
- Čula si me.

U skladu s njegovim uputama, brzo smo se odjenuli, navukli prozirne plastične rukavice koje nam stoje u ormariću u kupaonici i užurbanim pokretima krenuli vaditi sve komade junetine i teletine iz frižidera trpajući ih u veliku crnu vreću. Kako bi smanjili rizik, odlučili smo se hitno riješiti svog goveđeg mesa koje se nalazi u našem stanu. Tada smo čvrsto odlučili: nikad više kravlje meso. 

- Nego, čuj... - obratio mi se nakon što smo iznijeli vreću s komadima mesa u kontejner za smeće na kraju ulice i oprali ruke do lakta kirurškim sapunom. 
- Reci.
- Ja bih ujutro zvao Štefa da dođe... - Štef je naš prijatelj koji se kuži u sve pomalo, kada su pitanju majstorski radovi. Njega zovete kad vam treba očistiti sifon, montirati veš mašinu, postaviti laminat, pofugati pločice, postaviti kućicu za ptice na terasu... 
- A šta će nam on? 
- Kokošo, kako 'šta će nam on?' A šta ako su u frižideru ostali tragovi???
Sad mi je tek sinulo. Štef je lik koji ima kod sebe sve moguće alate i sigurno ima šmrk za vodu koji ima snažan mlaz i može nam detaljno očistiti frižider. Bolje je maknuti te vragove od virusa ako ih ima. 

U 7:00 pozvali smo Štefa preklinjući ga da stigne što prije jer je u pitanju izbor između života i smrti. Čula sam da nešto psuje moju snažniju polovicu i spominje mu majku jer ga je ovaj, kao, probudio rano, a on je sinoć do 11 navečer bio na baušteli i prenio je 20 tona cigli od jednog kraja bauštele na drugi... Štef je drag momak, ali previše psuje, ako mene pitate. Ali došao je i obavio sve što treba. Doduše, u procesu smo ostali bez vratiju od frižidera pa smo onda bili bez njih naredna tri mjeseca dok Štef nije uspio opet doći. Ali spasili smo se od sigurne smrti kravljim ludilom. To je jedino važno. 

ludakrava

***

Nekoliko narednih godina proteklo je u miru i harmoniji. A onda, jedne kišne zimske nedjelje, dok sam pripremala ručak, moja snažnija polovica vratila se nakon što je provela par sati u kvartovskoj birtiji. 
- Šta ima za ručak? - upitao je.
- Imamo riblju juhu i... aaaaaaaaaaapćihaaaaaaa!!! - u posljednji trenutak sam uspjela staviti ruku ispred sebe. 
- Prehladila si se? 
- Pa... čini mi se da lovim. Kihnula sam već par puta i malo me grebe grlo... - prema meni je upravo dotrčao naš mačak Pablo pa sam se sagnula i podragala ga, a on je počeo presti. 
- NE DIRAJ TU MAČKU! - vrisnuo je suprug na što je Pablo odskočio u stranu i pobjegao u nepoznatom smjeru, a ja sam se trgnula.
- Koji vrag ti je, budalo? Prepali smo se i on i ja. - ustala sam i krenula potražiti mačku. 
- Sad sam u birtiji čitao Jutarnji... kažu da se širi epidemija SARS-a prema Hrvatskoj... 
- Jao! Misliš da ja...? 
- Čuj... ne znam. Ne možemo riskirati. Kišeš, grebe te grlo... Kako su ti pluća? Te boli šta u prsima?
- A šta ja znam... ono... nekako pritišće... nisam ni ja sigurna...
- Mišu, znaš da smo se jedva izvukli ono pred par godina kad je bilo kravlje ludilo... ovoliko je falilo... - pokazao je razmak od nekoliko milimetara između palca i kažiprsta desne ruke - Pitanje je hoćemo li ovaj put biti te sreće.
- Pa dobro, možda sam samo prehlađ...
- Možda... ma SLUŠAJ ME. Čitao sam, dakle, u Jutarnjem da mačke mogu biti prenositelji SARS-a...
- Daj, nemoj me...
- O, da - oboje smo istovremeno užasnuto pogledali u pravcu u kojem je Pablo otrčao... 

Istog dana odlučili smo ga pokloniti mojoj šefici, kuji koju mrzim i za koju želim da crkne. Nadala sam se da će možda ona dobiti SARS, ali to se nije dogodilo. Srećom, nismo ga dobili ni mi. Na vrijeme smo odagnali opasnost. Naravno, sve dok nije prošla epidemija, izlaske od kuće sveli smo isključivo na put do posla i natrag, a društvene kontakte u živo prekinuli smo sa svima. Suprug je odustao od kvartovske birtije, a ja od popodnevnih kava s frendicama. Čvrsto smo odlučili - od sada se družimo s ljudima samo putem društvenih mreža na internetu. Bolje je ne riskirati taj vražji virus koji se širi zrakom. 

mico

***

Uslijedilo je još nekoliko mirnih godina. Sve do još jedne nedjelje koju smo odlučili provesti mirno ljenčareći kod kuće. On je igrao kompjutersku igricu u radnoj sobi, a ja sam, držeći laptop u krilu, surfala u dnevnoj sobi. U pozadini je svirala lagana bossa nova glazba... Klikala sam naslove na Jutarnjem i brzim pogledom prelazila preko članaka. Niti jedan od njih nije mi posebno privlačio pažnju.

Sve dok nisam ugledala jedan.

- MAJKO MILA, DOLAZI BRZO!!! - vrisnula sam što glasnije mogu. 
- Ma, šta je? - odgovorio mi je iz druge sobe. - Mora li to sad, igram... 
- Ma dolazi!!!!! 
- Šta je? - došetao je do mene lijeno, premećući se s noge na nogu. Mislim da je bio ljut što sam ga prekinula u toj nebitnoj igrici. Bezveze. 
- Mico... vidi... - užasnuta izraza lica pokazala sam mu naslov u Jutarnjem. 'Epidemija ptičje gripe se širi.' 
- Ajme!!!! - sada je on mogao razumijeti razinu mog užasa. 

Znali smo što nam je trebalo činiti. Rukavice, frižider, piletina, Štef. Toga dana zauvijek smo se odrekli piletine. Na polomljena vrata od frižidera ovaj put smo čekali samo dva mjeseca. Doduše, kad je postavio nova, Štef je bio pripit pa ih je postavio malo nahero ali ne smeta. Izbjegli smo puno važniji rizik. 

kokosa

***

Na žalost, mir i harmonija u našim životima nisu trajali dugo. Niti godinu dana kasnije ponovno smo bili izloženi groznoj opasnosti. Dragi je u Jutarnjem pročitao da se pandemija svinjske gripe širi tako brzo da ćemo, ako nastavi tim tempom, svi biti mrtvi u roku od osam mjeseci. Znali smo da moramo djelovati hitro, beskompromisno i neumoljivo ako želimo sačuvati svoje živote. Odmah po čitanju kobnog teksta nazvala sam glupaču od svoje šefice: 
- Zašto me zovete na privatan mobitel? - ljutito je upitala.
- Glupačooooooooo, dajem otkaaaaaaaaaaz, ha!- slavodobitno sam izjavila presretna što joj napokon mogu stresti takvo nešto. 
- A? 
- Da-jem. Ot-kaz. Adios. Pa-pa. Zbogom zauvijek. Glu-pa-čo. 
Poklopila sam joj slušalicu i prije no što se snašla. Dragi je web programer i svoj posao je odavno prebacio tako da ga obavlja samo od kuće. Nakon što sam ja dala otkaz znali smo da ćemo biti samo na jednoj plaći, ali nije bilo važno. Ako čvrsto zatvorimo sva vrata i prozore, svinjska gripa neće tako lako do nas. 

Naravno, proveli smo i nužnu operaciju. Rukavice, frižer, svinjetina, Štef. Ovaj put se vrata od frižidera više nisu dala popraviti nakon što ih je polomio pa nam je obećao da će nam nabaviti novi. Štef zna tamo nekog Mirka koji ima alat i djelove i sam radi frižidere na crno, a nije tako skup. Još čekamo da nam dostavi novi. Moguće da je umro od svinjske gripe u međuvremenu. Uf, bolje je više ne imati posla s ljudima... 

prasic

***

Otvorili smo accounte na Facebooku, Twitteru, Myspaceu, Google+-u, Lindekinu i Plaxou kako bi mogli održavati društvene kontakte. Preko Facea smo našli frajera koji nam nabavlja hranu u posebnim hermetički zatvorenim posudama i gura nam je kroz poseban otvor u zidu kojeg nam je Štef napravio. U procesu je uništio ormarić za cipele pa nam one sada stoje po hodniku. Nema veze, ionako u njima više nigdje ne idemo. Nema potrebe. Internet je naš pogled u svijet. Evo, nedavno smo se sprijateljili s cool frajerom, Muratom iz Turske i njegovom virtualnom curom, Consuelo iz Meksika. Murat je profesor armenskog jezika pa nas uči. Odlučio je upisati faks i diplomirati u svojoj 53. godini života nakon što je doznao za genodic Turaka nad Armencima pa ga sad pere osjećaj krivnje i zato se želi što više približiti armeskom narodu. Consuelo je manekenka za donje rublje. I dalje jede govedinu, piletinu i svinjetinu pa mislimo da je super jer se tako usudi gledati smrti u oči. 

Ipak, mada smo se otarasili rizika od opasnih boleština, i dalje smo zabrinuti. Snažan potres na Haitima, u siječnju 2010. Snažan potres u Chileu u veljači 2010. Snažan potres u Indoneziji u listopadu 2010. Potom još nekoliko potresa i prijetnji tsunamijem na području Indonezije. Snažan potres u Japanu u ožujku 2011. Još potresa nakon njega. Potresi svugdje po svijetu. Svako malo se i u Hrvatskoj lagano trese. Dragi sve to prati u Jutarnjem pa me izvijesti. Hvala Bogu da imamo tako pouzdan izvor informacija, inače bi već odavno bili mrtvi. Ali nekako nam nije svejedno.

- Mico? - upitala sam ga dok smo ljenčarili na kauču - Je l' ti misliš da je OK da mi ostanemo ovdje? 
- Ne kontam... kako to misliš 'je l' OK da ostanemo ovdje?'
- Pa... ono. Jutarnji veli da Zagrebu jednom u cca 130 godina prijeti kataklizmički potres, a posljednji takav je navodno bio 1880. PRIJE TOČNO 131 GODINU. Kužiš?
- Hoćeš reći da...?
- Da. Ako nas pogodi, ono, mi smo MRTVI, kontaš me? Najgore je to što je grad Zagreb potpuno nespreman na kataklizmične situacije. Da nas pogodi potres ili poplava, ono, gotovi smo, bit će deseci tisuća mrtvih... Čuj, ja ne želim riskirati da meni ovo padne na glavu - pogledala sam u strop. 
- Eeeee, kad je drug Tito bio onda nije bilo poplava...
- Ne seri. Bila je 1964. velika poplava u Zagrebu, pričala mi je tvoja stara dok smo još odlazili kod nje. 
- A... je. Da. Ali vidiš, kad je Tito bio živ nije bilo ovako opasno... 
- E. 
- A kladim se da bi sad samo onih 200 obitelji preživjelo! - bijesno je lupio šakom o stol. 
- Mico, nemoj se nervirati... - nježno sam ga pogladila po glavi.
- Ma, pusti me - strgnuo je moju ruku sa sebe. - Prokleti liberalni kapitalizam, da mu pas mater milu... 
- A šta je to, mica?
- E, pa vidi, šta je, u materinu! - zgrabio je laptop sa stolića isred nas i bacio mi ga u krilo. - Evo, gledaj! 
- A joj - preda mnom se izlistao čitav niz naslova iz Jutarnjeg u kojima najavljuju bankrot i potpuni gospodarski krah Hrvatske, Europske unije i svijeta.
- Je l' vidiš, jebo te? Mi smo drugi u svijetu po nezaposlenosti iza Sjeverne Afrike! U Grčkoj pale aute na ulici jer ne mogu otplatiti kredite...
- Isuse, koji idioti. Šetaju vani, a mogu dobiti SARS.
- Da. Ludi Grci. Nego... šta ćemo mi? 
- Sa čim?
- Pa ono... očito je Zagreb postao jako opasan za život - duboko je uzdahnuo,a onda izustio: - Morat ćemo napustiti grad.
- Da, to sam i ja mislila predložiti. Samo, di ćemo? U Europi će uskoro svi kopati po kantama za smeće, u Americi siromašni zauzimaju parkove, u Aziji su potresi, u Južnoj Americi isto... ajme, Gospe moja, nigdje nije sigurno!!! - zaplakala sam.
- Ajde, smiri se... - sada je on zagrilio mene. Budemo nešto smislili...

***

smaksvijeta

- ZNAM! - uzviknula sam prije samo tjedan dana, negdje u 2 ujutro trgnuvši dragog u krevetu. 
- Mrmlj...a?
- Ajde, spremaj se! Hitno! - strgnula sam pokrivače s njega.
- A?
- Brzo! Pakiraj najhitnije stvari, selimo se za početak u Šibenik.
- Koji je tebi...
- Nije meni ništa. Evo, Jutarnji lijepo piše kako u Njemačkoj postoji taj jedan superveliki vulkan koji kad eksplodira odemo svi u zrak.  
- CIJELI SVIJET?!
- Dobro, ne baš... vele da će sravniti sa zemljom cijelu Europu, sve do Šibenika. 
- A Šibenik je siguran?
- Veli Jutarnji da je. 
- Pakiraj se. 

Koferi za Šibenik već su nam spremni. Žarko želimo krenuti, ali ne znamo kako bi to izveli. Van je opasno izaći, a mi se hitno moramo dokopati Šibenika. Čuli smo se sa Štefom i on kaže da zna lika koji bi nas mogao prebaciti u posebno konstruiranom blindiranom vozilu kojeg je sam napravio u svojoj radioni. Lika su zadnji put vidjeli trijeznoga 1979., ali mi sad ne možemo voditi računa o sitnicama. Treba nam netko tko je u stanju hitno nas prebaciti do Šibenika, a on to navodno može. Očekujemo njegov poziv i mogu vam reći da smo baš napeti... 

***

Prije tri dana dragi me je dočekao zabrinut dok sam izlazila iz kupaonice nakon pranja kose. Njegov izraz lica odmah mi je sve govorio. Nije dobro. 
- Šta je? - upitala sam. 
- Sjedi - uhvatio me je za ruku i ja sam sjela.
- Ajde, reci, bogati, nemoj me mučiti.
- 21.05. ove godine je smak svijeta. 
- Jutarnji
- Da. 
Narednih nekoliko minuta proveli smo rezignirano sjedeći u tišini. 
- Nego čuj... - uspjela sa nekako izgovoriti - onaj američki prorok od prije nekoliko mjeseci je isto najavljivao smak svijeta i fulao je pa...
- NEMOJ TI MENI 'FULAO JE'. On nije računao po kalendaru Maja! Kužiš?
- Tko je Maja?
- Maje, kontaš... ono, stara civilizacija, izumrla...
- Pa kako onda računaju?
- Kokošo, računali su onda. I ustanovili su da će nas veliki planet koji se sad skriva iza Sunca progutati točno 21.05.2012.
- AJME, ISUSE, KRISTE, BOŽE!!!
- Znam, mico, znam... 

*** 

Sad više nismo sigurni isplati li se seliti u Šibenik kad ćemo ionako svi odletjeti u zrak. Da je bar drug Tito živ, on bi znao što treba. Ovako, sranje. 

Danas je dragi spremao ručak. Skuhao je karfiol na pari. Dok ga je donosio na stol, opazila sam da u ruci ima nešto čudno. 
- Hej, što ti je to?
- Kiselo vrhnje. Punomasno. Prolit ću malo po karfiolu, finije je.
- Jesi ti normalan? Ubit će te kolesterol... 

{jathumbnail off}
FaLang translation system by Faboba

2012. © Fizzit.net

Top Desktop version